Grlom u izbore

Da je ovo serija Grlom u jagode, epizoda bi počela dobro poznatom muzičkom temom i tekstom:
,,Proleća te 2012. godine i dalje su se nosile air max patike, panku smo upravo izdali 10 godina, a Tomislav Nikolić je na opšte zaprepašćenje svih pobedio na predsedničkim izborima Srbije. Na jesen će 2005. godište krenuti u školu."

                                                                     *             *            *
Nisam glasala. Niti sam bila u blizini svoje glasačke jedinice, niti sam htela da učestvujem u tom cirkusu. Đavo mi ne da da izaberem manje zlo, jer smatram da je zlo - zlo, da nema većih i manjih zala. Nekada sam vatreno napadala sve apstinente na izborima, govoreći da moraš aktivno učestvovati u političkom životu svoje zemlje, da je čovek ćelija organizma koji se zove društvo koja ima mogućnost izbora i koju treba da iskoristi i bla, bla, bla. A onda me Srbija vezala za krevet, silovala jedno tri godine, držeći me kao taoca svog i svojih sitnih političkih interesa, mrcvareći me kroz Službe za zapošljavanje, domove zdravlja i različite upravne organe, posle čega sa Srbijom nisam želela da imam više ništa. Osim što sam ostala njen talac. A sve ovo pišem, da bih dočarala svoju politički nepristrasnu perspektivu iz koje pišem ovaj tekst. Nisu mi platili 15 litara nafte, džak veštaćkog đubriva ili 2000 dinara za njega.
                                                                     *              *           *
Konačno se dogodilo i to.
Niko ne može večno biti učesnik, valjda, red je da nekada i pobedi.
Jutro posle izbora, osećam postizbornu paniku oko sebe. Tadićeva ,,Za manje zlo" kampanja očigledno je na mnoge ostavila snažan utisak i dugogodišnji strah od naprednjačke baba roge koji je forsirao DS sada konačno dolazi do izražaja.
A šta se zapravo desilo na ovim izborima?
Dogodilo se to da je Boris Tadić, pokušavajući da zgrabi treći, neustavni mandat za sebe zasnovao svoju kampanju na sloganu: ,,Glasajte za mene, jer je ovaj drugi mnogo loš, ja sam manje zlo". ,,DS - jer naprednjaci ne valjaju NIŠTA".
Osam godina je imao. Osam dugih godina u kojima je jedan čovek bio alfa i omega domaće politike i vršio funkciju koja je daleko premašivala njegova ustavna ovlašćenja. I šta je imao da nam poruči posle tih osam godina? Ništa, osim da Toma ne valja.
Otud ne treba da čudi što su Tadićevi dojučerašnji glasači naglo odlučili da apstiniraju od glasanja ove godine ili da prosto izađu i ponište listić. Verujem da Toma nije imao mnogo više glasova nego na prethodnim izborima, ali da je neverovatno mala izlaznost učinila svoje na Tadićevu štetu. I treba. Tako se kažnjavaju demagozi.
Inače, slatka je ta ironija, da je pored cele preskupe kampanje Borisa Tadića u kojoj se toliko puta orila osnovna politička krilatica Demokratske stranke: ,, Glasajte za manje zlo", narod i odlučio da glasa za manje zlo, a upravo je video Nikolića kao to manje zlo. Jer, jasno je da gore od ovoga ne može biti.

Što se budućnosti Srbije tiče, pošto još uvek ne znamo ko će biti predsednik vlade, ne znamo ni da li će vlada i predsednik biti iz politički suprotnih garnitura, što bi po meni bilo veoma zanimljivo gledati po prvi put u Srbiji. Pobedom na predsedničkim izborima SNS-u su se otvorila vrata parlamentarne kombinatorike, pa je sada svašta moguće.
U svakom slučaju, želim da poručim ljudima oko sebe da nema potrebe da paniče. Možda do sada, zahvaljujući Borisu Tadiću, nisu stekli takav utisak, ali ustavna ovlašćenja predsednika republike i nisu nešto specijalno široka, a Tomislav Nikolić je davno ostavio radikalsku politiku iza sebe, tako da su šanse za neke političke skandale sa njim na čelu minimalne. Na kraju, shvatite da je ugušen jedan ozbiljan pokušaj političke diktature i da će sada predsednik Srbije konačno obavljati svoju Ustavom ograničenu funkciju, a ne SVE funkcije u jednoj zemlji, a Srbija će nastaviti svojim haotičnim putem vinske mušice, kako je išla i do sada, ne brinite.

Tweet

Ostavi komentar»

Bože, blagoslovi sekularnu Srbiju

Juče je stupila na snagu Uredba vlade Republike Srbije o uplatama doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje sveštenika i verskih službenika. (Izvor: politika).
Kao što možete videti iz navedenog članka, Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je potvrdio da će država plaćati doprinose za najnižu mesečnu osnovicu za oko 2000 sveštenika. Najniža mesečna osnovica iznosi 19.498 dinara, što znači 153 000 dinara po svešteniku godišnje. 
Inače, još jedna zanimljivost ove Uredbe je da se ona odnosi na sveštena lica svih konfesija (kako plemenito nediskrimnatorski od države) od kojih je oko 1 700 pravoslavne, a 300 svih ostalih veroispovesti.

Šta sa ovom slikom nije u redu?

Kao prvo: Zašto ne mogu da nađem tekst te uredbe na sajtu Vlade? 
Svi propisi bi morali biti javni. Ja sam kao lojalna građanka prvo pomislila da ovakava budalaština nije istinita, da jedna Vlada pri kraju svog mandata ne bi pravila ovakve gluposti, ali nisam imala kako to da proverim.

Uzmimo, hipotetički, da Politika govori odnosno piše istinu, pa nastavimo dalje.

Druga zanimljiva stvar je da ovu informaciju nigde drugde nisam čula ni pročitala. Da živimo u nekoj drugoj državi,  pomislila bih da se, bože me sačuvaj, ovako važna Uredba drži ispod tepiha, no, pretpostaviću da je novinarama danas bilo mnogo zanimljivije pitanje sa kim se švalera ministar koji sedi u Vladi od samog rada te iste Vlade.

Na čak treće mesto sam stavila član 11. Ustava Republike Srbije koji proklamuje sekularnost države, pa se pitam, jesu li članovi te Vlade pročitali Ustav? Razumem ja da oni nisu učestvovali u njegovom stvaranju, da je to neka druga Vlada bila, ali, trebalo bi neko da im objasni da njih, uprkos svemu taj Ustav obavezuje. Mislim, iskreno da vam kažem, Ustav je jako važan. Da nema tog Ustava, ja ne bih ni znala da živim u svetovnoj državi u kojoj crkva nema apsolutno nikakve veze sa državnim autoritetom.

Pokušavam da sklopim tu sliku u glavi, ali stalno mi nešto nedostaje, vrtim je u krug kao one stare četvrtaste slagalice kojima je falio jedan kvadrat. Fali mi malo smisla.
Zašto je odlazeća vlada, 4. maja (dva dana pre parlamentarnih, takozvanih ,,Đurđevdanskih" izbora) donela uredbu kojom se na stravičan način povlađuje već prebogatom sveštenstvu na račun mahom siromašnih poreskih obveznika ove države?
Zašto država nije na isti način dotirala recimo pravnike? Ili psihologe? Ili lekare? Znate li vi da za jedno radno mesto pravnika konkuriše u proseku 100 kandidata? A kada ste upoznali nezaposlenog popa? I po čemu se sveštenički poziv razlikuje od bilo kog drugog zanimanja u sekularnoj, ponavljam, sekularnoj državi?
Da li je iko pitao građane žele li da plaćaju doprinose za popove? Jeste, za one iste koji papreno naplaćuju svoje usluge, voze mercedese i imaju privatno obezbeđenje.
Koji je ratio da neko ko ima svoje prihode i ko je po svim propisima odvojen od države prima ovu vrstu državne pomoći?

Pored ove očigledne trgovine sa crkvom, videćemo već za šta (možda za neku podršku na nekim izborima ako bih baš morala da nagađam), neopisivo me iznenađuje da svi ti svešteni, produhovljeni ljudi solidnih primanja koji se drže deset božijih zapovesti i boje sedam smrtnih grehova, prihvataju ovu velikodušnu pomoć države na račun svoje uboge pastve. Zamislite, recimo, situaciju, da neko iz crkvenih redova kaže: ,,Nemojte to dati nama, dajte za Narodnu kuhinju", ili ,,dajte za Sigurnu kuću, Svratište" i sl. Zvuči naučno fantastično? Verovatno zato što tako i jeste.

Tweet

Ostavi komentar»

Zašto je birokratija tako strašna

Dobrosav Bob Živković

U ovom tekstu neću govoriti o birokratskom društvenom uređenju, već o onome što se u današnjem svakodnevnom jeziku smatra birokratijom, a to je rad državne uprave, odnosno administracija državnih organa.

Svaki put kada mi neko kaže da treba da izvadi ličnu kartu, vozačku dozvolu, pasoš, prepis lista nepokretnosti, radnu ili zdravstvenu knjižicu ili obavi bilo koji drugi administrativni posao koji uključuje državne organe, obavezno ovakvu izjavu prati i jedno: ,,Jao", ili neka masna psovka. Kada se uzme u obzir da državni službenici svoj posao rade veoma sporo i nezainteresovano i da u birokratiji nema mesta empatiji, ovakva reakcija je sasvim prirodna.

Međutim, radeći kao pravnik i obilazeći šaltere svakodnevno shvatila sam jednu veoma važnu stvar, koju smatram dovoljno vrednom širenja - Birokratija uopšte nije tako strašna.

Od malena sam slušala: Jao, moram da idem tamo ______ (navesti državni organ po izboru) da izvadim ______ (navesti dokument po izboru). Jao ovo, jao, ono, u pičku materinu, tražili su mi još 17 papira!
Pre nego što sam počela da radim bila sam prestravljena državne administracije i izbegavala sam svaki susret sa njom, dok me posao nije naterao da odlazim svakodnevno i izvršavam najrazličitije zadatke. Ovde ću pokušati da izložim ono što sam shvatila, a što smatram značajnim iskustvom i što bih volela da je meni neko nekada rekao, umesto što sam morala sama da saznajem težim putem.

• Državni službenik može da Vam traži još 17 papira na koje niste računali, ako se niste pripremili. Ovo znači - informišite se o svojim pravima i potrebnoj papirologiji. Pozovite telefonom, pogledajte na sajtu ako postoji, idite lično u odgovarajući državni organ da se raspitate šta vam je sve potrebno, pitajte nekoga ko zna, u krajnjem slučaju konsultujute i odgovarajući zakon ili pravilnik ako možete da ga nađete. Državni službenik ne može da Vam traži nešto tek tako, iz glave, to što traži, mora da piše negde da se traži. Ako se i dogodi da neko baš želi da se iživljava, pa Vam traži nešto što nije inače neophodno da imate, samo informisani možete da mu se suprotstavite. A u birokratiji je jako važno suprotstaviti se kad treba.

• Sa administracijom je veoma važna upornost. Ne krećite u administrativni rat nervozni - unapred ćete izgubili bitku. Naoružajte se strpljenjem (trebaće, ako ništa drugo, za čekanje u redu) i ne odustajte od svojih prava. Hiljadu puta sam čula da ljudi plaćaju nešto što nisu dužni samo zato što ne umeju da se izbore sa državnim službenicima i organima ili zato ,,što nemaju živaca za to". To je džoker u rukavu države. Naplaši ljude administracijom i klepaj ih kako hoćeš - retki će se upustiti u borbu. Država ne gubi ništa, a pojedinac svojevoljno odustaje od svog prava zbog straha od birokratije. Sa druge strane, poznajem ljude koji su danima obijali pojedine šaltere i uporno pisali podneske, molbe i žalbe, da bi na kraju ostvarili neko svoje pravo za koje im niko nije verovao da će uspeti da ostvare. Ti ljudi prosto nisu odustajali.

• Protiv skoro svake odluke državnog organa imate pravo žalbe i/ili upravnog spora. Koristite ovo svoje pravo. Čitajte pažljivo šta piše u odlukama koje dobijete, obratite pažnju na rokove i pouci o pravom leku koja se nalazi pri kraju rešenja. Dovoljno je da se u žalbi pozovete na to da smatrate da je odluka koja je doneta na Vašu štetu nezakonita ili da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

• Državni službenici su isto ljudi. Rad sa ljudima je težak, pogotovo takav, jer se čovek tu sreće sa najrazličitijim likovima koji dolaze u trci i frci da završe neki svoj posao, unapred nadrndani zato što imaju posla sa administracijom. Nasmejte se. Kažite dobar dan, pokažite ljubaznost. Ovo, naravno, nije neophodno, ali je jednostavna manipulacija koja Vam može ubrzati proceduru. Više puta mi je upalilo. Jednom prilikom u Katastru nepokretnosti naletela sam na prilično nervoznu služebnicu koja je nadrndano odgovarala na moja pitanja, a znala sam da ću biti i u budućnosti upućena na nju da rešavam određene probleme i ni malo mi se nije svidela ta situacija. Postavljala sam joj pitanja, ona je odgovarala na brzinu, želeći što pre da me otkači. Kada sam završila, rekla sam joj naljubaznije: ,,Hvala Vam, puno ste mi pomogli". Ona je istog trenutka promenila izraz lica i bila je značajno predusretljivija kada sam odlazila tamo nakon ovoga. 

Suprotstavite se kada treba, ali  - ne vičite, ne svađajte se i ne pravite scene. Jako je važno da zadržite civilizovani nivo komunikacije, upravo da bi neke poslove završili sa manje cimanja nego što je za njih inače potrebno. 

• Državni službenici, nasuprot uvreženom shvatanju, nemaju nikakvu moć. Oni Vam ne mogu uskratiti vaše pravo. Oni samo sprovode zakon  i na njihovom mestu može biti bilo ko drugi, zakon će i dalje biti isti. Zato i ne vole da se neko žali na njihove odluke, jer onda postaje jasno da je zakon iznad njih. Kada na ovaj način pristupite nekom administrativnom poslu, nema razloga za strah od nekog činovnika. I ne prezajte od toga da se obratite nadređenom u državnoj instituciji u kojoj je zaposleni bio bezobrazan ili bahat prema Vama. Ako je to načelnik, pišite ministru. Imate to pravo i koristite ga.

I da odgovorim na pitanje iz naslova za kraj - godinama nas ubeđuju da je birokratija strašna, da bi smo lako odustajali od zaštite svojih prava pred državnim organima. Birokratije jeste naporna i zahteva puno strpljenja i informisanosti, jer samo onaj ko zna koja su njegova prava može i da ih ostvari. Niko Vam nikada iz nekog državnog organa neće reći - Gospodine/ gospođo, Vi imate pravo da tražite da Vam se otpiše ova zastarela poreska obaveza! Morate znati svoja prava, ako ne želite da se država igra sa Vama kao što se igra većinom preplašenih podanika. Ne budite podanik, budite građanin! I kada jednom probijete administrativni led, svaki sledeći put je sve lakše i shvatićete da se sa državnom administracijom može izaći na kraj.

Tweet

Ostavi komentar»

Rada nosi gaće

Dok sam prelistavala štampu danas, videla sam jedan tabloidni naslov koji mi je toliko privukao pažnju, da sam morala da kliknem na njega. Pisalo je: ,,Rada nosi bubrežnjače".
Ko je Rada i šta nosi, istina, nije predmet mog razmišljanja, ali, šta su, dođavola bubrežnjače?
Iskreno, prvo sam pomislila da se radi o nekim medicinskim pomagalima, ali sam ubrzo shvatila koliko sam glupa i prosta. Bubrežnjače su gaće i to ne neke specijalne, nego najobičnije gaće, takozvane domaćinke, nazvane tako, verovatno zato što greju bubrege (?!) da bi se precizno razlikovale od tangi, koje nose sve normalne žene kojima je stalo do toga da ništa ne remeti liniju njihovog dupeta dok ga drugi odmeravaju.
I sad, šta je u tom članku vest?
Preveden na jezik normalnog sveta koji ne obitava među stranicama tabloida, taj naslov bi glasio: ,,Rada nosi gaće" i verovatno nikoga ne bi zainteresovao. Mislim, gaće nisu bile čak ni prljave, da se razumemo!
,,Rada nosi bubrežnjače" je, eto, čak i mene koja im nisam ciljna grupa privukao.
Ovaj naslov ima u sebi taman ono što treba da od potpuno nebitne informacije za većinu ljudi napravi senzacionalnu vest. I ovih par rečenica teksta je potpuno suvišno, sklepano, samo reda radi, naslov i slika bili bi potpuno dovoljni. Reč ,,bubrežnjače" dovoljno je pogrdna, čini mi se, da ističe sasvim prikladno stav da žena koja drži do sebe mora da se žulja u tangama ili će je za kaznu, tabloidi prozvati čim im se za to ukaže prilika i ukazati na njene potencijalne zdravstvene probleme. A žena koja ima zdravstvene probleme, to je ko pola žene!  Ko bi uopšte zdravog tela i pameti izabrao sopstvenu komociju naspram izazovnog dupeta? A svi znamo da dupe koje nosi gaće nije baš privlačno na oko. Zapravo, toliko je neprivlačno, da je veoma važno da se javno istakne da je pevačica bez blama pokazala da nosi gaće, odnosno da ne nosi tange. Eto, da sam juče umrla ne bih znala da je blam nositi gaće. Moram da priznam malo sam se postidela svojih domaćinki čim sam pročitala članak. Sreća da nisam javna ličnost, pa ću se možda izvući bez ismevanja.

Koristim ovu priliku da zahvalim Radi zato što je obukla gaće, jer je bila inspiracija ne samo za tabloidni članak, već i za moj blog post. Zahvaljujući njoj sam saznala još jednu zanimljivu reč i primetila još jedan oblik medijskog iživljavanja nad ženskim telom, koji, premda izgleda veoma bezopasno uopšte nije, utoliko gore što je poruka prikrivena.

Tweet

Ostavi komentar»

Senzacionalno otkriće: Žene koje redovno čiste kuću i kuvaju, žive duže

Naučnici sa nekog instituta (ili univerziteta) posle opsežnog istraživanja izneli su u javnost senzacionalno otkriće da žene koje svakodnevno vode računa o svom domu i ishrani svojih ukućana imaju 0.5% duži životni vek od žena koje to ne rade. 
Naučnici ovaj svoj zaključak koji su dugo preispitivali obrazlažu činjenicom da su žene koje redovno čiste, peru, peglaju i kuvaju posvećene kući, porodici, prepune ljubavi i predane, izbacuju svoje frustracije i negativnu energiju kroz rad, te im se shodno tome taloži manja količina stresa na ganglije što direktno utiče na životni vek, za razliku od egocentričnih kučki koje maltretiraju svoje ukućane da sklanjaju za sobom i koje na kraju pojedu stres i sebičluk.
Ova vest se rekordnom brzinom proširila planetom i izazvala sveopšte klimanja glavama i penisima, premda ne znamo tačno ko je sproveo ovo istraživanje, kako je teklo, niti ko je u njemu učestvovao.
Sa radošću i nestrpljenjem  iščekujemo sledeće istraživanje naučnika na temu: Da li žene koje redovno brinu o kući imaju manje šansi da postanu alkoholičarke od ovih sebičnih veštica? u koje su, kako nezvanično saznajemo uloženi milioni dolara.

Tweet

Ostavi komentar»